Društvo, Svet (planeta)

Britanci metkom, glađu, bolestima umorili desetine miliona miroljubivih Indusa

Istraživanje: Genocid i zločini V. Britanije u Indiji

 

  • U indijskim državama Zapadni Bengal (posebno oblasti Birbuma i Muršidabada) i Bihar, Orisu, Džarkand i Bangladešu od 1765. do 1773. godine umrlo od gladi skoro 10 miliona ljudi
  • Indijski istoričar Amaresh Misra: i u genocidu 1857. je ubijeno 10 miliona ljudi. On je najveći na svetu!
  • Umesto suočavanja sa enormnim zločinima Britanci su svojim ratnim zločinicima i tvorcima genocida podizali spomenike i hvalili ih
  • Za 185 godina (od 1760. do 1945.) okupacije Indije od Britanije ubijeno je i umrlo od gladi oko 85 miliona ljudi
  • Bezobzirnost, bahatost, bezosećajnost u masakrima i vešto skrivanje istine su karakteristike surove vladavine Britanskog kraljevstva

Piše: Jovo Vukelić

Indijci su za Britance bili niža vrsta ljudi, rasa nedostojna belog čoveka, bića drugog reda i prema njima su se ponašali kao prema životinjama u toku svoje viševekovne vladavine Indijskim podkontinentom. Najstrašniji primeri ljudskog sadizma, brutalnosti i maltretiranja, zverskih ubijanja zabeleženi su u Britanskoj Indiji.

Možemo li glad klasifikovati kao genocid?

Možemo, jer su glad u Indiji planski prouzrokovali Britanci.

Što se tiče nepreglednih serija gladi od 1765. godine u Indiji, Bangladešu i Pakistanu pa narednih osam godina, sve do 1773. posledice su bile milioni umrlih. Glad je prema nepotpunim podacima ubila  čak 10 miliona Indijaca, trećinu pretežno bengalske populacije. A mogla se naravno izbeći bez većih teškoća, hrane je bilo, ali je britanski okupatori nisu dali, jer ne bi sticali ogromne profite.

Džon Fiske, poznati američki istoričar, je u svojoj knjizi “Neviđeni svet” napisao „da je ta glad bila gora od „Crne smrti“ (bolest slična kugi ili eboli) koja je vladala Evropom sredinom 14. veka“. (1) Tokom vlasti indijskih Mogula (prinčevi i šahovi), od seljaka se zahtevalo da plaćaju danak od 10-15 odsto poljoprivrednih prihoda, što je omogućavalo lagodan život vladara, ali i sigurnost za seljake u slučaju da usevi propadnu .

Međutim 1765. godine britanska Istočnoindijska kompanija (koja je imala surovu privatnu vojsku) je primorala mogulskog šaha Alama III na Sporazum kojim je preuzela skupljanje ovog danka i podigla ga na 50 odsto.

Žrtve gladi u Indiji za vreme vladavine Britanije

Plan britanskih okupatora bio je dehumanzacija Indijaca kako bi se prikazali kao divljaci, pagani i nevernici koji su uronili u “tamu hinduizma”. Treba naglasiti da su u Britaniji, u  Istočno-indijskom koledžu, stvorene sve tadašnje britanski sulude teorije “socijalnog inženjeringa” koje su dovele do genocida u Indiji i drugim zemljama. (2)

 

Provinciju Bengal-Bihar-Orisa kupili za 26 rupija

Britanski zavojevači su 1765. godine otkupili indijsku provinciju Bengal-Bihar-Orisa za samo 26 rupija! Želeli su, posle teških borbi sa pobunjenim seljacima, da pokažu svoju dominaciju i moć ostatku potkontineta. Tražili su da se svi ustanici predaju.

Glad je posebno bila užasna 1768.  i 1769. godine u indijskim državama Zapadni Bengal i Bihar, ali je pogodila i Orisu, Džarkand i Bangladeš. Bengal je najgore prošao, a posebno oblasti Birbuma i Muršidabada. Hiljade porodica su napuštale svoje domove u nadi da će hranu naći na drugoom mestu, ali je nisu našli. Oni koji su ostali su umrli. Britanci su se ponašali kao da se ništa dramatično ne dešava. A umirali su milioni, naročito deca.

I  kada bi odlučili da polumrtvim ljudima daju i minimum hrane Britanci bi od njih zahtevali da za nju prvo moraju da rade. Većina je bila toliko izcrpljena da su skoro svi umrli pre nego bi hranu dobili.

…………………    

Šta je etničko čišćenje?

Čin je po pravilu, psihološki i fizički, nasilan prema ciljanoj “neodgovarajućoj” etničkoj grupi (ne nužno uvek i manjinskoj) na određenom području. Glavna karakteristika je da se vrši prisilno proterivanje, odnosno raznim merama pritiskaju se stanovnici i dovode u takav položaj da oni sami napuste područje. Nekad se radi o napuštanju radi izbegavanja onoga što bi moglo uslediti (na primer smrt), ili o napuštanju područja kao posledica neposredno izvršene pretnje. Treća je mogućnost i kada ciljana etnička grupa (ili kulturna ili civilizacijska)  ne želi da napusti svoje domove, pa ih izvršitelji etničkog čišćenja fizički i prisilno odvedu s tog područja. (Pojam etničko čišćenje ušao je u politički rečnik tek 1990-ih godina tokom jugoslovenskih ratova). Glavni cilj: promena etničke strukture na nekom području.

…………………    

Tokom ove velike gladi u Bengalu, Britanci su čak iz ove provincije odneli svu stoku, pirinač i druge prehrambene namirnice i prodali ih van Indije. Britanci su na poljima pirinča i žitarica nakon toga sadili mak (opijum) kako bi ga izvozili u Kinu i zarađivali ogromne sume novca. I zato je od gladi ubrzo umrlo 10 miliona Indijaca. Zbog gladi su izbijali masovni nemiri, a Britanci su stvarali kaznene odrede pa su na zastrašujuće načine ubijali ljude, a najpopularniji način ubijanja neposlušnih bio je da zavežu čoveka za vrh topa pa ga raznesu hicem!?!

Tako je glad vladala Indijom, zemljom koja nije znala šta je glad do dolaska Britanaca. Oni su Indijce smatrali nižom rasom.

Karta Britanskog Indijskog Carstva iz 1909. obuhvata ogromnu teritoriju sadašnjeg Pakistana Indije, Bangladeša, Burme, Šri lanke..

Indijski pisac i istoričar, Amaresh Misra tvrdi „da je Britanija  počinila još jedan – najveći genocid u istoriji sveta baš u Indiji“. On opisuje događaje vezane za taj strašni čin. Za vreme britanske kolonijalne vlasti u Britanskoj Indiji, ili Indijskom carstvu ( koju su sačinjavali Indija, Pakistan i Bangladeš, Šri Lanka) 10. maja 1857.  u gradu Merutu, izbio je masovni ustanak hinduističkog i muslimanskog stanovništva protiv britanskih vlastodržaca. Ustanici su ubrzo, za nekoliko dana, osvojili Delhi i velike delove severne Indije. Uzroci ustanka bili su nemilosrdna eksploatacija i izrabljivanje (rad do smrti) seljaka i radnika, pljačkali su ih i prebijali. Tada je (1858.) britanska vojska u Indiji krenula u surovu protivofanzivu da uguši veliku pobunu.

U britanskim  istorijskim knjigama ova ogromna pobuna Indijaca  je drsko prikazana kao obična ratna operacija za vraćanje područja koje su osvojili ustanici. U pobuni su učestvovali i milioni seljaka, koji su tada pobijeni. Geslo Albiona je bilo: Indijci su robovi koje treba ubijati.

Masakrirano 10 miliona ljudi!

Indijski istoričar, Amaresh Misra iz Bombaja, tvrdi „da su u Britanci u tim ratnim pohodima za gušenje ustanka, koji su potrajali nekoliko godina, pobili blizu 10 miliona ljudi! Kaznene ekspedicije palile su i pljačkale gradove i sela, ubijajući svo civilno stanovništvo. To je najveći genocid u istoriji čovečanstva“.

On je o tom genocidu napisao knjigu pod naslovom „“1857 – The Real Story of the Uprising” (1857. – „Stvarna priča o Ustanku“). Misra u knjizi pokazuje kako su Britanci bili jako okrutni i ubijali svakog Indijaca koji se suprostavio britanskim osvajačima. Mnogi gradovi i sela su potpuno uništeni i spaljeni. Misra to potkrepljuje sa više pouzdanih izvora. Masovne smrti hinduističkih i muslimanskih ustanika potrđuju  i tadašnje britanske kolonijalne vlasti, koja je posle tog ustanka zabeležili drastične gubitke stanovništva u pojedinim regionima Indije. U nekim područjima se broj stanovnika smanjio za jednu petinu, u drugim za četvrtinu, a ponegde čak za trećinu. (3)

U britanskim istorijskim knjigama, se taj događaj falsifikuje i prikazuje kao “indijska pobuna” ili “indijska neposlušnost”. Genocid je skrivan i prikazan čak „kao nekakva opravdana borba britanskih kolonijalnih vlasti protiv pobunjenika“. Niko nikada nije odgovarao za ove masakre koji po definiciji jesu klasičan genocid!

Uniforme genocidnih crvenih mundira

Jedan od najgorih zločinaca bio je podkralj Indije (1876. – 1880.) “Mesar” lord E.D. Lyton. On je organizovao gore koncentracione logore  od  kasnijih – nacističkih, kao što je napr. Buhenvald, (u kojem je obrok zatvorenika imao vrednost od 1.627 kalorija, dok je Templeov bio 1.500 kalorija). Za taj obrok moralo se raditi 9 sati. Ovaj Lyton, izdao je naredbu da se svaka vest o ubijanju ili masovnom umiranju od gladi u Indiji suspenduje i zabrani objavljivanje. Uvedeni su strogi zakoni ratne cenzure da se ne bi saznala istina o masovnim ubistvima i zlodelima.

Prećutkivanje genocida u britanskoj istoriografiji

Britanski istoričar Saul David, osporava tvrdnje Amaresha Misre, i kaže da Misra preteruje. Jednostavno na delu je prećutkivanje masakra u britanskoj istoriografiji.

Lord Edvard Luton osnivač koncentracionih logora(1860)

Ali i drugi indijski naučnici kao Amar Farokvi (Amar Farooqui) , profesor istorije na Univerzitetu u Indiji, potpuno se slažu se Misrom.  Farokvi kaže: „Dugo je vladalo je dugo ćutanje o tim događajima i britanskoj tiraniji. Nije se mogla izneti istina, nije bilo slobode.  Tek sada su pronađena svedočanstva Indijaca iz tog vremena, koja pokazuju drugu stranu te tragične istorije“.  (4)

Vođeni samo svojim profitom, Britanci su tokom svoje kolonijalne vladavine u Indiji planski dovodili do čitave serije velikih gladi zbog kojih su desetine miliona ljudi umrli za skoro 200 godina vladavine Albiona i Istočnoindijske kompanije. Britanci su imali zadatak da maksimalno eksploatišu prirodne resurse Indije i nikakvi obziri prema stanovništvu nisu postojali. Svetili su se surovo za najmanju neposlušnost narodu Indije u svakoj prilici.

Ova britanska politika sistematskog masovnog ubijanja naroda je vrlo slična onoj nacističkoj o uništenju “nepoželjnih”. I bila je mnogo masovnija i trajnija. Iritirani zbog toga što su prihodi od oporezivanja nekada manji od očekivanih masovno i brutalno su ubijali „nižu rasu“ Indijce iz čistog besa, osvete. Smatrali su Indijce „ciganima“, bezvrednim bićima, robovima bez ikakvih prava.

Plansko ubijanje seljaka i gajenje maka

Potom, Britanci su počeli da izdaju naređenja seljacima koje kulture treba uzgajati, s obzirom da su ih izvozili. Seljaci navikli na uzgajanje pirinča i povrća tada su morali da uzgajaju uglavnom mak (zbog opijuma). Najvažniji izvozni artikal Britanske Indije bio je opijum. Celu proizvodnju maka i prodaju opijuma vodila je opskurna Britanska Istočnondijska kompanija.

Profiterski motiv eksploatatora doveo do katastrofalnih i razarajućih posledica. Seljacima britanske vlasti uopšte nisu htele da pomognu, planski su ih ubijali. I velika bengalska glad u toku ratne 1943. godine je najpotresnija zato što je dostavljanjem hrane lako mogla biti izbegnuta bespotrebna smrt tri miliona ljudi.

Oficir Reginald Duer je naredio masakr

Britanski premijer Vinston Čerčil bio je najviše odgovoran  za tu masovnu smrt od gladi 1943. Redovno je pomoć upućenu Bengalu preusmeravao vojnim trupama. Tada je rekao: “Mrzim Indijce. Oni su zverski narod sa zverskom religijom. Sami su krivi za glad jer se kote kao zečevi“. (5)

Ovom izjavom ušao je u istorijske anale genocida i besčašća.  Potom je u Bengalu umrlo čak tri miliona ljudi, a britanski i kanadski brodovi puni hrane plovili su pored obala Bengalskog zaliva. Britanske vlasti su u prvih 7 meseci 1943. iz Indije  izvezle čak 700.000 tona riže “za potrebe britanske vojske i civila”.

Zločinom protiv čovečnosti i brutalnim masakrom 1919.  u Amritsaru ilustrovaćemo priču o jednoj od najsurovijih vladavina u istoriji sveta. Muškarci, žene i deca Amritsara okupili su se u parku Jalianvali (okruženi zidovima) kako bi se čuo njihov glas zbog gladi, nedostatka posla i ugnjetavanja od strane Britanaca. Englezi su iznenada blokirali sve ulaze u park i otvorili vatru na Indijce iz svog raspoloživog oružja. Za deset minuta neprekidne paljbe ubili su hiljadu, a ranili još 1.100 ljudi. Oko 100 žena i dece pokušali su da se spasu spuštajući se o se u središnji bunar, ali su se svi udavili. (6)

A komadant naredbe da se puca Reginald Dyer hvaljen je zbog ovog podviga!?! Britanska javnost skupila je tada 26. 000 funti za njega (milion današnjih dolara) uz moto “zahvalnost čoveku koji je spasao Indiju”.

Treba konstatovati da posle odlaska Britanije iz Indije (1947.) u ovoj zemlji niko nije umro od gladi!

Ali su Britanci ostavili haos (bedu i siromaštvo) u odnosima između muslimama i hindusa, izbili su oružani sukobi  koji su odneli oko dva miliona mrtvih.

Umesto osude i suočavanja sa enormnim zločinima britanska državna, politička i vojna vrhuška o svojim ratnim zločinicima i tvorcima genocida piše i tada i danas knjige, podiže spomenike i daje imena ulica.

(Sledeći tekst: Genocid i zločini V. Britanije u Kini)

……………………

1. https://ebooks.adelaide.edu.au/f/fiske/john/f54u/

2. http://www.dragovoljac.com/index.php/zvonimir-r-dosen/5733-rasni-zakoni-i-zlocini-drzava-bivseg-britanskog-imperija-4-dio-vel-britanija

3.https://croative.net/indijski-povjesnicar-velika-britanija-je-pocinila-najveci-genocid-u-povijesti/

4.Isto

5.http://www.telegraf.rs/zanimljivosti/1635970-britanski-genocid-nad-hindusima-autori-rezolucije-o-srebrenici-vam-ovo-nisu-rekli-foto

6.https://www.jutarnji.hr/vijesti/svijet/najveci-zlocini-najveceg-carstva-u-povijesti-britanci-su-sami-pobrojali-milijune-zrtava-koje-su-tijekom-povijesti-pale-pod-njihovom-rukom/89290/

                                                                                        

 

Podeli:

00vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments