Gost Autor, Kosovo i Metohija, Srbija

Bez suočavanja Albanaca sa istinom o sopstvenim zlodelima

Eshumacija ubijenih Srba iz logora Klečka
O zločinima pripadnika OVK na Kosovu i Metohiji

 

  • U Klečki su nađeni mnogobrojni dokazi zverstava pripadnika OVK, a među njima i saučesništva pripadnika dela međunarodne zajednice. Na fotografijama ostavljenim posle bekstva bandita bilo je onih na kojima su obezglavljena i unakažena tela stotina nedužnih Srba, ljudi, žena i dece.
  • Prema iskazima Ljuana i Bekima Mazrekua, članova OVK, koji su vršili egzekucije „nije bilo nijedne osobe u Klečki koja nije bila maltretirana ili silovana pre streljanja“.
  • Posle okončanja oružanih dejstava na Kosmetu juna 1999. svi optuženi Albanci, koji su bili u zatvorima u Srbiji, su oslobođeni

Piše: Miloš Lazić*

Nedavno je Ramuš Haradinaj, lider Alijanse za budućnost Kosova i predsednik Vlade te samoproglašene države, u intervjuu za „Dojče vele“ izjavio da bi predsednik Republike Srbije i ministar spoljnih poslova trebalo da upute izvinjenje Kosovu zbog zločina koji su izvršeni tokom rata, i da bi trebalo da stoje pognute glave pred Albancima imajući u vidu ono što su im učinili (ili tako nekako?). Međutim, nije objasnio šta su to učinila ova dvojica aktuelnih srpskih političara da bi bili „prozvani“ u najmanju ruku kao zlikovci nespremni da se suoče sa istinom o sopstvenim zločinima?!

Sa „izvinjavanjem“ bi se verovatno složili neki neistomišljenici i politički takmaci ove dvojice stranačkih lidera, ali ne i ako bi ono bilo upućeno Albancima, što i nije tema ove priče.

Ali, Haradinajeve reči bi valjalo shvatiti ozbiljno i slučaj ponovo istražiti, pa počinjene ratne zločine spasiti neumitnog zaborava, i Srba, i Albanaca, i njihovih mentora.

Zločini i oslobađanje Ljimaja i Zogaja

          Nakon oslobađajuće presude, Fatmiru Ljimaju je ukinuta obaveza da se redovno javlja kosovskoj policiji, što je imalo značenje „mekog“ kućnog pritvora. Vraćen mu je i pasoš, pa se smatra da je od utorka, 10. septembra 2013. godine, čovek bez mrlje na savesti i čist pred zakonom… i na Kosovu i Metohiji, i u prijateljskoj Evropskoj uniji.

Osnovni sud u Prištini oslobodio je tog 10. septembra bivšeg komandanta OVK-a optužbi da je izdavao naređenja i učestvovao u mučenju i ubijanju srpskih i albanskih civila, kao i srpskih vojnika i policajaca u logoru u selu Klečka, opština Lipljane, uz čudno obrazloženje da „nema pouzdanih dokaza“ o krivici, a ponestalo im je i zaštićenih svedoka! Uz njega, istom presudom oslobođeni su i ostali okrivljeni u tom predmetu, i to – Arben Krasnići, Naser Krasnići, Naser Šalja, Neđmi Krasnići, Beljulj Ljimaj, Šaban Šalja, Besim Šurdaj i Refik Mazreku.

Fatmir Ljimaj, jedan od lidera OVK, je oslobođen optužbi za ubistva nevinih civila

Nakon toga Džonatan Ratel, tužilac Euleksa, gotovo da se izvinjavao Ljimajevim saborcima iz OVK, zbog podizanja optužnice protiv njihovog komandanta, iako je i taj slučaj ponovo izgubljen zbog navodnog nedostatka dokaza i stvarnog pomanjkanja svedoka,

Agim Zogaj, na primer, prestao da bude „zaštićeni svedok“ u slučaju ratnih zločina koji se vodio protiv Ljimaja, tada poslanika u Skupštini Kosova, nekoliko dana pre svedočenja jer je, po izveštaju nemačke policije, pronađen obešen u jednom parku u Duizburgu. Portparol tamšnje policije Štefan Bauer pročitao je tom prilikom, unapred pripremljenu izjavu: “On je izvršio samoubistvo. Ne postoje indicije za drugačije objašnjenje.” Ova njegova izjava je bila prilično neuverljiva jer teško je poverovati da neko otšeta u park, nahrani golubove, a zatim prebaci uže preko najbliže grane!

To misteriozno „samoubistvo“ izmamilo je osmeh zadovoljstva okrivljenog. Ipak, tada neispričana priča bi mu ga skinula s lica, dok bi tužiocu Euleksa Džonatanu Ratelu pružila priliku da barem ne prihvati poraz tako olako! Doduše, i pre podizanja optužnice mogao je da zatraži pomoć od istražnih i pravosudnih organa Republike Srbije, a zašto nije, ne zna se. Jer, evo šta bi saznao.

Strašno otkriće u selu Klečka

Prilikom deblokade Mališeva i nekih okolnih sela koje su pod okupacijom držali pripadnici OVK, policija je uhapsila dvojicu mladića čiji su iskazi tokom istrage otkrili jedan od najmonstruoznijih zločina na Kosovu i Metohiji. Ljuan Mazreku, i njegov brat od strica Bekim Mazreku, lišeni su slobode na uzvišenju iznad sela Gajre 2. avgusta 1998. godine. U njihovim kućama, u selu, pronađeno je skriveno oružje, a oni su istog časa priznali da su ga dobili zajedno s uniformama marta, odnosno maja iste te godine, kad su se priključili grupi „Ljumi“ (Izvor) UČK, ili takozvane Oslobodilačke vojske Kosova… dojučerašnje terorističke organizacije (proglašene od SAD), a nakon toga „saveznice“ SAD.

Ljuan i Bekim Mazreku, pripadnici OVK, svedočili su o zločinima u selu Klečka

To olako dato priznanje izazvalo je sumnju kod iskusnih istražitelja. Tako je počeo da se sklapa zastrašujući mozaik zločina o kojem se po Kosovu i Metohiji šaputalo, ali u šta niko razuman ne bi mogao da poveruje. Jer iz njihovih ponekad oprečnih iskaza potvrđeno je da se u Klečki, nadomak prevoja Ćef Duljaj, nalazio utvrđeni centar OVK i, što je bilo vrlo važno, logor za otete Srbe i Albance neistomišljenike. Otkriće je bilo značajno zbog toga što su otmice ljudi na Kosmetu postale svakodnevne pa se tragalo za, čak, pet stotina nasilno odvedenih – oko dvesta Srba i trista Albanaca.

Intenzivna potraga za otetima vodila je u selo Klečku. Pripadnici snaga bezbednosti su odranije znali da se u tom selu nalazi veoma snažno uporište terorista, ali je akcija deblokade regiona vođena oprezno upravo zbog sigurnosti nesrećnih ljudi za koje se verovalo da se nalaze u nekakvom koncentracionom logoru.

Posle žestokih borbi, tokom kojih je likvidirano više desetina pripadnika OVK, policajci su uspeli da uđu u selo. Bilo je to 27. avgusta 1998. godine, a ono što su tamo zatekli prevazilazilo je i najstrašnije slutnje.

Kosti srpskih žrtava iz krematorijuma Klečka

Već sutradan je u Klečku krenuo konvoj domaćih i stranih novinara, da se na licu mesta uvere u metode borbe pripadnika OVK. Nagoreli ostaci nedužnih žrtava nađeni su u krečani, na brdašcu poviše sela. Nadomak krečane je nađena i gomila odeće i obuće zlosrećnika.

Svi su bili šokirani ovim otkrićem, ali, međunarodnoj javnosti je uglavnom bila uskraćena ta informacija. I oni koji su čuli za to, bili su ravnodušni, ili sumnjičavi u pogledu verodostojnosti tih jezivih dokaza.

Odmah su se oglasili Adem Demaći, tada politički predstavnik OVK, i Nataša Kandić, predsednica Fonda za humanitarno pravo, sa otvorenim sumnjama i čudnim insinuacijama. Zaćutali su nekoliko dana kasnije kada su pred novinarima iskaze dali Ljuan i Bekim Mazreku, dvojica aktera tih događaja.

U Klečki su nađeni mnogobrojni dokazi zverstava pripadnika OVK … a među njima i saučesništva dela međunarodne zajednice. Na fotografijama ostavljenim posle bekstva bandita bilo je onih na kojima su obezglavljena i unakažena tela nedužnih Srba, ljudi, žena i dece. Među njima je bila i ona na kojoj je Gani Krasnići, tadašnji „komandant Mališeva“, u mudžahedinskoj uniformi i sa  okrvavljenom mačetom u rukama.

Potresni iskazi zločinaca, bez kajanja

 

Iskaz koji je Ljuan Mazreku dao pred inspektorima pre otkrivanja stratišta bitno se razlikuje od onog datog docnije. Bio je ravnodušan dok je pričao:

„U julu, tri-četiri dana pre nego što je policija ušla u Mališevo, naša grupa je otela oko sto ljudi, što Srba, što Šiptara. Ubacili smo ih u autobuse kojima su ih odvezli u selo Klečka. Gani Krasnići je naredio da i mi idemo tamo… Kada smo pristigli u Klečku, Gani nam je naredio da ih maltretiramo i bijemo. Bilo je tu žena, dece, muškaraca, a među njima i nekoliko policajaca.

Ulaz u krematorijum Klečka

Gani nas je terao da silujemo žene. On je izdvojio i silovao tri devojčice od dvanaest do petnaest godina, a mene su pozvali da ih držim. Onda sam i ja silovao jednu devojčicu, mislim da se zvala Jovana, jer je tako dozivala neka starija žena iz gomile koja je stajala i morala sve to da gleda. Silovane su vrištale, a ljudi plakali. Kada smo završili, nije bilo žene koja nije silovana. Tada nam je Gani naredio da ih masakriramo. Doveo mi je jednu ženu i dečaka od oko osam godina. Njemu sam odsekao uvo, a njoj nisam uradio ništa. Ostali su svašta radili. Onda je komandant jednoj od žena odsekao uvo, izvadio oči i odsekao obe šake. I ostali su odsecali delove tela. Posle toga, Gani nam je naredio da se nas dvadesetorica postrojimo i pripremimo za streljanje. Ja sam bio treći u redu. Do mene su stajali Dardan Krasnići, Škumbin Mazreku, Bašken Mazreku, Bekim Mazreku, Besim Bitići, Abaz Bitići i Skender Krasnići, ostalih se više ne sećam. Otete su stavili ispred nas sa vezanim rukama pozadi, na leđima.

Tada mi je prišla Jovana koju sam silovao i dečak kome sam odsekao uvo. Podigao sam pušku i izašao iz stroja. Nisam hteo da pucam jer je bilo dosta to što sam ih maltretirao. Gani me je ošamario, uzeo mi automat iz ruke i odveo u grupu za streljanje. Spasili su me Skender i Hisni Kidaj. Gani mi je rekao: „Ako ne pucaš, i ti ćeš biti streljan.“ Kako nisam imao izbora stao sam u streljački vod. Čovek koga su zvali Tigar nam je naredio: „Spremi se! Spremni! Vatra!“ Pucali smo dok smo imali municije. Oni koji nisu bili u vodu proveravali su da li ima živih, i onog ko je davao znake života dokrajčili bi automatskom puškom.

Nije bilo nijedne osobe koja nije bila maltretirana ili silovana pre streljanja. Sahranili smo ih pojedinačno u već iskopane rake na izlazu iz sela, na putu za Sedlare, nedaleko od mesta gde su streljani. Posle toga Gani mi je oduzeo jedan pun i jedan prazan okvir za municiju, pušku i dve bombe koje sam imao, i naredio mi da skinem uniformu. Kada sam obukao civilno odelo, kazao mi je da imam četiri slobodna dana. Na polasku kući, dao mi je ponovo pušku i rekao da budem spreman kada me pozove. Posle dva-tri dana uhapsila me je policija.“

Nakon ove Ljuanove priče razgovor koji je tadašnji istražni sudija Danica Marinković pred televizijskim kamerama vodila sa Bekimom Mazrekuom bio je gotovo smeran. Razgovarali su uz pomoć prevodioca, na čemu je on insistirao, i to na stratištu u selu Klečka. Taj razgovor valja citirati od reči do reči (na osnovu zapiisnika sa saslušanja):

– I ovde smo streljali desetoro – pokazao je Bekim rukom ka ogradi iza kuće. – Tri žene, dvoje dece, dva mladića i tri starca. Mislim da su bili Srbi.

– Kojeg uzrasta su bila deca – upitala je Danica.

– Od sedam ili osam, do jedanaest godina.

– A žene?

– Od dvadeset osam do trideset dve.

– Ko je naredio?

– Fatmir Ljimaj, Gani Krasnići i Hiseni Kiljaj.

– Šta su oni bili?

– Komandanti (…)

Žrtve i dželati

          Odmah po otkrivanju stratišta i krematorijuma u Klečki, na teren je izašla i ekipa stručnjaka za sudsku medicinu sa prištinskog Medicinskog fakulteta. U njoj behu profesor dr Slavko Dobričanin, docent dr Zdravko Vitošević i asistent dr Suzana Matejić. Svoje zaključke su objavili već 6. oktobra 1998. godine.  Iz njih se može ustanoviti da su žrtve, čiji se broj nikad neće pouzdano utvrditi, ubijene iz vatrenog oružja, ali i nečim drugim:

„Druge povrede na kostima lobanjama kao i na ostalim kostima nanesene su dejstvom oštrice, a delom i tupine nekog snažno zamahnutog mehaničkog oruđa, nakon čega su kosti izložene dejstvu visoke temperature i to verovatno posmrtno.“

Jedna od masovnih grobnica u Klečkoj gde su Srbi ubijani na svirep način

U improvizovanom krematorijumu su nađeni ostaci dva muškarca, dve žene i dvoje dece, ali na osnovu odeće koja je otkrivena na gomili blizu krečane, može se zaključiti da je broj žrtava neuporedivo veći. Ta odeća je, zbog pretpostavke da su žrtve bile iz Orahovca, bila izložena u gradu, ali je efekat bio poražavajući. Jer, samo su rođaci Dostane Šmigić iz Srbice, koja je oteta kada je pošla u susedno selo Leočin da obiđe stare roditelje, prepoznali njene cipele nađene kraj stratišta. Jer, to je ukazivalo da su žrtve u Klečku dovođene i s drugih strana. A što je najstrašnije, izgleda da je među njima bilo i sasvim male dece, o čemu svedoči zapisnik:

„Dečja bela bluza okruglog izreza i sa kopčanjem na ramenu sa leve strane. Spreda i pozadi bluzica je raskidana na 2 cm ispod gornjeg šava u promeru 13×10 cm, kao i duž oba rukava. Bluza je dužine 28 cm, širine 32 cm, a dužina rukava je 26 cm.“  Ta „dečja bela bluza“ je, ako su mere precizne (a jesu), zapravo – benkica za bebe. Moglo bi se nagađati o uzrastu deteta kojem je pripadao „rukav bele bluze dužine 39 cm a širine 10 cm“, koji je takođe nađen na gomili odeće.

Ljuan i Bekim Mazreku nalazili su se u pritvoru od 2. avgusta 1998. godine. Bili su u prištinskom istražnom zatvoru za vreme „milosrdnog“ bombardovanja Srbije. Ali, posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma, kad su snage Kfora ulazile na Kosmet, sa ostalim pritvorenicima prebačeni su na teritoriju uže Srbije. To je urađeno iz bezbednosnih razloga, jer njihovo svedočenje ne bi išlo u prilog ni Šiptarima, niti njihovim mentorima sa zapada…

Ljuan je smešten u niški Kazneno-popravni dom, a Bekim je bio prebačen u požarevački zatvor: doveden je u Niš tek nekoliko dana pre početka suđenja, koje je zakazano za 14. mart 2001. godine. Nažalost, pretres je odložen zbog formalnih razloga: nije se pojavio branilac okrivljenih.

Suđenje nikad nije okončano, jer je resorno ministarstvo prihvatilo molbu predstavnika međunarodne zajednice da se Albanci koji su služili kaznu zatvora na teritoriji Srbije premeste u zatvore na Kosovu, gde bi već osuđeni “doslužili” kazne, a oni kojima je sudski postupak u toku bili na raspolaganju sudskim organima Srbije. Među njima su bili i braća Mazreku. Ali, tamo su ih dočekali sa cvećem…

Nijedna istraga na Kosovu i Metohiji nije više išla u tom pravcu, pa se ne zna broj ovakvih i sličnih slučajeva, mada Ramuš Haradinaj, koji zahteva izvinjenje, sugurno raspolaže tim podacima?

*Miloš Miša Lazić je dugogodišnji istaknuti reporter “Ilustrovane politike”

 

Podeli:

00vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
1 Comment
stariji
noviji
Inline Feedbacks
View all comments
bosko buxa
bosko buxa
2 godina ranije

nasa Srpska vlada pregovara sa usptarima umesto da im vrati milo za drago,od 1389god.sve generacije su imale problem na’KiM’za vreme komunista siptari su dobili najveca prava,danasnja vlast void nekakve pregovore,ali bez puske necemo nista
dobiti,sa puskom smo ga izgubili sa puskom cemo ga vratiti,nemojmo se zavaravati I sa mondijalistima pregovarati….