NATO, Balkan i susedi Srbije, Društvo, Kosovo i Metohija, Politika, SAD (Amerika), Slobode, Srbija

Bez bojkota do nezavisnog Kosova

Američki gambit
  • Ma koliko Srbija bila kooperativna, ma koliko klečala i šenila, zvanična Amerika će je uvek i protokolarno ponižavati
  • Osnovni cilj rata koji je Amerika vodila protiv Srbije bio je okupacija Kosova i Metohije, njegovo nasilno otkidanje od Srbije i poklanjanje Arbanasima, da ga u njihovo ime, i za njihov račun koriste onako kako je to Amerikancima u najvišem interesu
  • I pored, blago rečeno, blagonaklonosti pseudomondijalističkih medija i trendsetera, i drugih strastvenih slabosti koje neki imaju prema Lihtovoj, fijasko ovoga skupa nije mogao da se sakrije
  • Opozicija mora da obezbedi delegitimizaciju Vučićevog režima i delegitimizaciju Skupštine, ako želi da sačuva mogućnost da se Kosovo i Metohija ne otrgnu od Srbije

Piše: Slavko Živanov

Iako je u istoriji SAD na njenom čelu bilo veoma dobrih glumaca, do sada im se nije dalo da ih predvodi jedan lik. Tragikomičan, složen, budalast. Pre nekoliko dana mrtav `ladan ponudio se Danskoj da otkupi Grenland. Danska premijerka, Mete Frederiksen, nije bila zainteresovana da s njim razgovara o tome, pa je Tramp podvio rep, komentarišući to namerom da razgovor o kupoprodaji Grenlanda “odloži”. Možebiti da Amerikanci, ta progresivna snaga čovečanstva, uživaju u smislenim i duhovitim tumačenjima svoga “Malog Perice” kojeg su krunisali, ali razborito držanje jedne, ipak, male države pokazuje da u njoj ima daleko manje truleži nego što joj mnogi imputiraju. Danska je na ovome primeru pokazala da i mali mogu biti veliki, što je za svakovrsno poštovanje.

Srbija i njeno rukovodstvo mogu biti sve to, samo suprotno. Da kojim slučajem imamo pravo na Grenland, naš bi predsednik poslao Trampu tapije poštom sa klauzulom da pripadaju onome kome su poštom i uručene, što bi podržao dobar deo i opozicije i nevladinog sektora. Ne zato što je predsednik pametan i široke ruke, nego zato što se daje Americi…

Kosovo je i dalje pitanje svih pitanja

Elem, pre nekoliko dana iznebuha je A. Vučić odleteo u Njujork na brifing sa Amerikancima. Ragovarao je s njihovim zvaničnicima i državnim sekretarom Majklom Pompeom. Američko ministarstvo spoljnih poslova, nakon tih susreta, saopštilo je šta očekuje od Srbije i Vučić se vratio u Srbiju.

   Trpezarija u kojoj su se sastali Vučić i Pompeo

U srpskim medijima poseta je propraćana intenzivno, uglavnom apologetski, naravno uz veličanje Vučićeve uloge, kao što bi to bilo u svakom drugom diktatorskom režimu i u svakoj drugoj kontrolisanoj, policijskoj, antidemokratskoj državi.

Stvarnost je, na žalost, daleko od dobrih vesti:

Format sastanka s Vučićem, ukoliko se uopšte može govoriti o formatu, definisan je marginama sednice Saveta bezbednosti UN u Njujorku, na kojoj se raspravljalo o pitanjima na Bliskom istoku. Ne Vašington, čak ni Njujork, nego zona UN, što nije teritorija SAD. Nije nepoznato da se veoma važne stvari tako dogovaraju, na marginama, ukraj, ali se to uglavnom čini zbog toga što neki veliki igrač ne želi da dâ primeren značaj onome drugom, s kim razgovara. Ili postoje neki diplomatski lavirinti u kojima političari skrivaju tragove. Ali, kad je reč o poziciji Srbije prema kosovskom problemu, a osobito prema američkom arbitrarnom uticaju na njega, postoji samo jedna jedina presuđujuća stvar. Ma koliko Srbija bila kooperativna, ma koliko klečala i šenila, zvanična Amerika će je uvek i protokolarno ponižavati. Uvek i svuda Amerika će svojim postupcima naglašavati da su odnosi Amerike i Srbije odnosi pobednika i gubitnika u ratu. Odnos pobednika koji je ratovao, i naterao gubitnika na kapitulaciju. A osobito će se o tome voditi računa kada su predmeti tih razgovora ratni ciljevi i okupirani resursi ili teritorija gubitnika. Zato o tim radnjama teško možemo govoriti kao o razgovorima, ili čak pregovorima. O njima je prirodnije govoriti kao o direktivama, naređenjima ili instrukcijama…

Osnovni cilj rata koji je Amerika vodila protiv Srbije bio je okupacija Kosova i Metohija, njegovo nasilno otkidanje od Srbije i poklanjanje Arbanasima, da ga u njihovo ime, i za njihov račun koriste onako kako je to Amerikancima u najvišem interesu. Arbanasi su njihovi saveznici jer oni treba da umesto njih, a kao da su oni sami tu, upravljaju Kosovom. Čitava svrha Srbije u ovom problemu, sa stanovišta američke politike, svedena je na saradnju, odnosno kolaboraciju. Od Srbije se očekuje da izvrši svaku zadatu radnju, što je ona i činila tokom dve osnovne faze. Prva je bezmalo okončana, a nedostaje joj samo formalni finiš otkidanja Kosova i Metohije od Srbije, a druga faza sprovodiće se kroz dugotrajan proces funkcionisanja Kosova kao jezgra američke kolonije na Balkanu. Amerikanci će tome podrediti mnogo, čak mnogo više od Srbije.

Svaki prijatelj Amerike investitor je nezavisnosti Kosova i Metohije

Metju Palmer, zamenik pomoćnika drž.sekr. SAD

Danas u Srbiji nema druge političke snage koja može obezbediti legalno zaokruživanje kosovske nezavisnosti. To može da uradi samo Vučić i SNS. I oni to čine. Možda ne onakvom brzinom kako je dogovoreno i kako se očekuje iz Londona i Vašingtona, ali mnogo kooperativnije i brže nego što bi se očekivalo imajući u vidu arbanaško jogunjenje. No, srpska unutrašnja politička situacija uveliko se komplikuje i asinhronizuje s razvojem prilika van nje. Vučićev paralelni hod, spoljnopolitički u skladu s interesima Amerike, i unutarpolitički ka jačanju totalitarne države, zagazio je u raskorak čime su trapavo otpočeli njegovi ozbiljni problemi. Zbog toga trpi njegova kooperativnost ka Zapadu, pa se Amerika umešala ne bi li mu i na unutrašnjem planu pomogla. Američku administraciju ne zanima Vučićeva glavobolja s opozicijom, ali je itekako zanima to što zbog te glavobolje ne stiže da odradi domaći zadatak koji su mu dodelili. Inicirali su svoje stare poznanike, tzv. nevladin sektor, Sonju Liht, i upregli su sve svoje petooktobarske favorite ne bi li legitimizovali Vučićev poredak i udahnuli mu potreban kredibilitet za potpisivanje pravno obavezujućeg međunarodnog sporazuma sa Kosovom. Lenglijevska menažerija još uvek uhlebljena u strankama bivšeg DOS-a bezpogovorno privedena je „dijalogu s vlastima“, jer jednostavno nisu mogli da pogaze autorit Lihtove. Svi oni, ne tako davno, a možda i danas, preko svojih nevladinih organizacija, ili sličnih kombinacija, prikopčani su na dolarsku infuziju koju im Lihtova injektira preko nazovi projekata i pomoći „mladoj demokratiji“. Sav taj novac ne dolazi ovamo da bi se odavde pravili problemi Americi, nego da bi se lakše rešavali. Ovaj detalj, nije novootkriven, reč je o dobro poznatoj činjenici, a pominjemo ga samo da bismo ukazali, posredno, na značaj rešavanja kosovskog pitanja za Amerikance u odnosu na unutrašnje uređenje jedne države. Amerika nije oklevala da napravi dalekosežan potez ka potpunom razaranju demokratije, vladavine prava i pravne države, pomažući Vučiću da opstane na vlasti što stabilniji, samo zbog potpisa za kosovsku nezavisnost. Nivoi državne uređenosti Srbije i društvene solidnosti, američkoj administraciji vredni su tek po lule duvana. I zbog toga će Amerika žrtvovati ne samo opoziciju u Srbiji, ne čak ni građane Srbije, nego će žrtvovati i budućnost tih građana.

Zašto je Amerikancima važno učešće opozicije na izborima

Otkud odjedared toliko zanimanje Amerike da opozicija iziđe na izbore? Podsetimo da je Metju Palmer, zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD (verovatno onaj kome je dodeljeno da ovoj vlasti udara čvrge) početkom ovog meseca rekao da se „Amerika nada da opozicija neće bojkotovati izbore“. To nije poruka upućena Vučiću, to je barem jasno. Upućena je opoziciji da ova ne postupi suprotno. Čak i onim opozicionarima koji rado puze pred Amerikancima, zbog ovoga, zastala je knedla u grlu, jer dobro znaju da Amerikanci nikome ne dele savete, nego izdaju naređenja. Iza naredbi sleduju dalji koraci, a i raznolike posledice. Pa i one najstrašnije – da se postavljaju poslušniji domicilni igrači koji jedva čekaju da se iz slaboplaćenog drugog i trećeg ešalona nasade u preplaćeni prvi ešalon.

Nije se, dakle, dugo čekalo na prvu konkretnu akciju koju je šatro inicirala Fondacija za otvoreno društvo (FOT). Ova tragikomična akcija pokazala je svoj puni bizarni format ne samo organizacijom „dijaloga“ koji je više ličio na razmenu špijuna na Berlinskom zidu, nego i zaticanjem FOT-a u tranziciji. Sonja Liht je, naime, odlučila da presto prepusti nekome mlađem, i to samo mlađem, naravno. Međutim, njen mlađahni naslednik još uvek nije dorastao izazovu, pa je Baka Sonja morala da asistira svojim autoritetom i dirigentskom palicom, tek da se i opozicija i mediji ne opuste previše. No, i pored, blago rečeno, blagonaklonosti pseudomondijalističkih medija i trendsetera, i drugih strastvenih slabosti koje neki imaju prema Lihtovoj, fijasko ovoga skupa nije mogao da se sakrije, ali su, iz ranije navedenih razloga posledice s kompromitacijom organizatora ublažene i maksimalno razvodnjene. Režim je imao svoje razloge za to, a i ne bi se nešto zamerao onima preko Atlantika. Dakle, dijalog vlasti i opozicije je, reklo bi se, kao što je i iskočio, tako i propao. Nevolja je, međutim, u tome što se sasvim sigurno tu stvar okončati neće. Amerikanci će vršiti sve veći pritisak na opoziciju da iziđe na izbore i kalibracija učinka tog pritiska pokazaće stepen američke kontrole srpskih političkih partija.

Reprezentacija SNS na tzv. dijalogu

Kad je reč o gledanju vlasti na ovaj tzv. dijalog, očevidno je da je Vučić i ovoj farsi nesebično podario svoje očinstvo. Hoteći da prikaže svoj supremat nad životom i smrću u Srbiji, čak i samim odabirom učesnika predstavnika vlasti, poslao je brutalno primitivan signal: – Dijalog je organizovan kao farsa, unapred predodređen da propadne, uzdajući se u učinak američke logistike koja treba drugim putanjama da obezbedi ono što se ne može obezbediti za okruglim stolom. Na taj način Vučić ne želi da rizikuje ni sa kakvim ustupcima koji bi mogli da se tumače njegovom slabošću. Naprotiv, na unutrašnjem planu želi da pokaže kako nikada nije bio jači, a kako je opozicija štetna i nepotrebna. Ovo je otprilike Vučićeva platforma i nakana kada je reč o unutrašnjim prilikama, pa bi opozicija, ukoliko u njoj ima pameti, trebalo da se prema tome ravna i određuje, a ne prema obećanjima prekookeanskih „danajaca“.

Zašto je bojkot izbora važan

Direktan ulazak američkog faktora i na unutrašnju političku scenu u Srbiji unosi sijaset nepoznatih. Ni izbliza pozicija Vučića time se ne cementira, jer se otvaraju nove mogućnosti za nove dogovore i trgovinu. Uostalom tako je i Vučić došao na vlast. Ali svi unapred sročeni dogovori i trgovina korisni su za one koji ih čine, ali su za Srbiju i narod koji ovde živi višestruko štetni i katastrofalni. Opozicija bi, stoga, trebalo da se drži što dalje od te berze na kojoj će biti prevarena, i na kojoj bi drugi put zaredom, ovoga puta konačno i nepovratno, izgubila kredibilitet. Građani, društvo i država, u tom slučaju, izgubili bi bilo kakvu valjanu alternativu i šansu za preporod.

Zbog toga je važno, ne samo da opozicija istraje na bojkotu izbora, već da ne učestvuje u radu Narodne skupštine Republike Srbije, koja će morati, u nekoj formi, da verifikuje Vučićev pravno obavezući međunarodni sporazum o priznavanju Kosova. Opozicija ne sme tom činu da prisustvuje, ali to nije dovoljno. Ona ne sme samo da zastane na taktičkom manevru glasanja protiv ili neučestvovanja u radu. Opozicija mora da obezbedi delegitimizaciju Vučićevog režima i delegitimizaciju Skupštine, ako želi da sačuva mogućnost da se Kosovo i Metohija ne otrgnu od Srbije. Skupština Srbije ne može legitimno da donese odluku o priznavanju Kosova, kakvu god većinu Vučić u njoj imao, ukoliko značajan deo demokratske opozicije bojkotuje izbore, odnosno ukaže na nepostojanje elementarnih, temeljnih i minimalnih demokratskih načela, prava i slobode. U tom slučaju, Narodna skupština nije odraz demokratske političke volje građana, nego puka transmisija ličnog režima autoritariste. Odluke takve skupštine ne bi obavezivale demokratsku Srbiju. Nakon takvog obrta, ni konačni pad ove štetočinske i fašistoidne vlasti ne bi se dugo čekao.

Dakle, ova intervencija američke administracije ka remćenju unutrašnje političke situacije u Srbiji nije ništa bahatija ili blaža od glupave i đilkoške „ponude“ da otkupi Grenland. Ali, Srbija nije Danska. Niti naš predsednik ima ono što ima danska premijerka. A videćemo i šta naša opozicija ima da ponudi.

Naslovna fotografija: Žrtve američkog bombardovanja Srbije 1999. (autor M. Popović, Humanitarian Law Center)

Podeli: