Бакићева „корпа трулог воћа“

Да ли ће нешто ову метастазирану олигархију брачног пара Милошевић-Марковић коначно уклонити с власти, њихов клонирани аутократски систем заменити истинским демократским, или ће представљати још једну прелазну форму давно узјахале истости. Да ли ћемо после будућих избора видети исте ликове, појединце и каријеристе који су изборни процес искористили као превозно средство, воз који их одвози до синекура, државних јасала и разноразних бенефита о трошку грађана

Пише: Славко Живанов

Социолог Јово Бакић нашао се ових дана, делимично и својом заслугом, разуме се, на удару леве и десне опозиције јер је иницијативу за укрупњавањем опозиције режиму Александра Вучића критиковао једним поређењем[1]. Бакић је, имајући на уму „хипотеку“ коју су данашње опозиционе странке зарадиле док су својевремено вршиле власт у Србији, евентуално широко удруживање опозиције, сликовито, назвао корпом воћа у којој ће се наћи и неки трули плодови, и да ће због тога бити веома тешко победити Вучића, јер грађани такво воће неће хтети да „купе“.

Ову изјаву, одједаред су (а по команди заправо) преузели режимски медији и „препеглали“ је у једносмерну поруку где тобож и противници режима Александра Вучића (а Бакић је такав неспорно) увиђају да је опозиција чиста трулеж. У томе су особито истакли оне који им (режиму) највише сметају, па се расплело, у најмању руку, да је Бакић примарно против Ђиласа, Јанковића и Јеремића, а да Вучића и не гледа тако критички, што свакако није била поента Бакићеве изјаве, али кога је још брига за то…

На другој страни препознавши се, тзв. десна, тзв. опозиција скочила је на Бакића и својим себи својственим надреалним тезама напала га углавно лично, како то обично кажу – ad hominem, јер ето, докони професор кибицује и мудрује, а неће да засуче рукаве… А такви “аргументи” у Србији лепо успевају. Одлично се бокоре о плодно тле.

Ето, можда и аутору ових редова не прија Бакићева специфична дикција, нити је пресрећан способношћу поменутог социолога да пронађе начин, место и форму саопштавања коментара, и приде то што телентовану трапавост негује попут врлине. Али, све то спада у домен личног укуса и о томе, особито јавно, не би требало полемисати. Елементарна пристојност налаже фер-плеј. Ако се већ нечија изјава коментарише, требало би разумети њену суштину, контекст и поенту…

Али, тако је то с пристојним светом. Они други, који на то гледају као и на “пишљив боб”, желеће да човека придаве док је још релативно усамљен и релативно тих и неприметан. Међутим, није ово прича “дрвеног адвоката”. Надовезујемо се на оно о чему је Бакић говорио јер видимо неколико веома важних проблема.

Стварање првог проблема намеће садашњи тренутак у којем се питање статуса Косова и Метохије ломи над српским државним институцијама. Активно учествовање власти Србије у остваривању пуне косовске независности не може да прође испод радара опозиције. Штавише, с тим деловањем власти не може се друкчије осим заузимањем гарда. И приде, то је толико значајно и доминантно да на политичку платформу коју опозиција буде договорила, мора оставити дубок отисак. Због тога, разуме се, читава платформа, или преизборни програм, у самој поставци, биће десничарски. То ће неке странке и многе бираче довести у својеврсан политички ексцентар.

На другој страни, биће и оних странака и бирача, који ће сматрати да су те формулације у програму, ма какве оне биле – благе. Многи ће незадовољно да пристану на „компромис“ иако ће сматрати да дефиниције нису довољно патриотске, или, пак, мондијалистичке, у зависности из којег угла се посматрају. Ето нама неке врсте „трулог компромиса“.

Други проблем настаће из потребе да се фронт против Вучића што више прошири и појача. Критеријум за то биће математика и потенцијал многих странака да допринесу увећању збира гласова, а не њихов истински курс, статус и природа. Много је непознатих у тој једначини и превише је варијабли.

С једне стране, без знатног дела бирачког тела Вучићев режим се не да ни уздрмати, а камоли победити, а с друге стране, многи ће бити у постизборној прилици да са тим режимом тргују око сопствених интереса, што се већ често у прошлости догађало. Имамо, дакле, идеалну поставку у којој ће неки минорни и мизерни политиканти преко великих савеза да прескоче цензус, дођу до мандата, а онда те мандате капитализују кроз разноразну трговину, било као појединци, било као странке, не обазирући се на изборну вољу бирача. Готово да нема странке која то барем једном у својој прошлости није чинила у претеклих 18 година. А број појединачних прелетања посланика која су се покривала законом о неприкосновености власништва мандата одавно је сраман. Дакле, и овде назиремо неку врсту „трулог компромиса“.

Трећи проблем који лебди над Бакићевом изјавом јесте онај о суштини алетернативе. Хоће ли тај будући савез бити политичка снага која ће победом донети демократски и свеукупни препород друштва и државе, или ће, као и сви до сада, само замајавати бираче? Да ли ће нешто ову метастазирану олигархију брачног пара Милошевић-Марковић коначно уклонити с власти, њихов клонирани аутократски систем заменити истинским демократским, или ће представљати још једну прелазну форму давно узјахале истости?

Да ли ћемо после будућих избора видети исте ликове, појединце и каријеристе који су изборни процес искористили као превозно средство, воз који их одвози до синекура, државних јасала и разноразних бенефита о трошку грађана који ће, за разлику од њих, још горе животарити. Како да им сада верујемо? Да ли ће нас опет преварити?

Бакића занима, као и многе људе у Србији, да ли ће неку странку за коју је утврђено да јој је подршка бирача „импресивна“ и по снази парира броју неважећих бирачких листића, евентуални опозициони савез успешно прошверцовати, а затим катапултирати у локалне и републичку скупштину. А онда ће ти страначки функционери одмах да направе коалицију са противником из предизборне кампање и дебело да наплате наивност бирача који су се водили вишим интересом.

Рецимо, баш такав јесте случај ДСС – назови странка, и назови опозиција која већ последњих десет година свога постојања служи искључиво остваривању личне користи својих функционера (уз мале, али занемарљиве изузетке).

Ово су само нека озбиљна питања која произлазе из Бакићеве приче о трулом воћу. А наша стварност, политичка, јавна, медијска, академска, страначка… бави се тиме да ли је Јово Бакић назвао опозиционе прваке трулежом, или да ли је пак, докони кибицер који „девојци срећу квари“.

Непристојна лакоћа постојања, веома примитивна површност или дрска замена теза и од стране власти и од стране опозиције. Толико о потенцијалу друштва и елита да се баве суштином.

Али, на жалост, то показује колико су шансе танане да после избора, и евентуалног пораза Вучићевог режима, дочекамо тај свеукупни просперитет. То показује, на још већу жалост, колико су увећане шансе Вучићевом режиму да опстане захваљујући опозицији која гради труле компромисе сама са собом, а искључиво својих егоистичких интереса ради. Требало би још само да над тим жмуримо. Ал`, цврц. Дакле, као што је рекао и Бакић – цар је го.

[1] https://www.danas.rs/politika/djilasov-savez-naginje-ka-desno/

Related posts

Михајловићка агент у служби страних компанија

Prenosimo

Хрвати негирају српску дубровачку књижевности

Prenosimo

Србија да води рачуна о интересима Европе у преговорима са Приштином

Јово