Друштво, Политика, Преносимо, САД (Америка), Слободе, Србија, Србија и ЕУ

А за животну средину кога брига

Огромна загађења животне средине остају после експлоатације руде:  рудник Рио Тинта у Западној Аустралији

Стари пропусти и грешке у нацрту новог закона о стратешкој процени утицаја на животну средину

  • Нацрту закона о стратешкој процениутицаја на животну средину је урађен аматерски, нестручно, аљкаво, значи погрешно, а превод Директиве ЕУ је пун глупости и није никада поправљен од 2004 до данас.
  • Комисија која је писала важећи закони нови нацрт „изгубила се у лошем преводу“
  • Ни скоро 18година од доношења закона и почеткарадова на пројекту Јадар, не постојини прелиминарна оцена утицаја наживотну средину. Уместо тога, нуденам се приче за малу децу – да се процена одлаже „јер се ради о заштићеном патенту”, да се „још увек ради”,да ево само што није и још којекаквеглупости недостојне чланова ВладеСрбије.
  • Друга основна грешка је што сеу Директиви ЕУ апсолутно нигде непомиње „стратегија”, већ су израз„стратешки” измислили наши законописци. То је озбиљна грешка, тежакпрекршај.
  • Нема, дакле, „варијанти” у заштити животне средине – произведено загађење мора бити под контролом и у границама дозвољеног; да не бисмо деци дали да бирају између одласка из земље и канцера који их чекају ако остану.
  • Да би се маскирала необјективност(и могућност корупције) уведене суод стране Министарства, као нека врста димне завесе – раднегрупе или комисије.
  • У влади нека министарства су радила директно за Рио Тинто што наводи на разна тумачења и размишљања о злоупотребама. Један од примера – на писма које су министарки Зорани Михајловић слали академици, као организатори скупа у САНУ одговори су стизали од Рио Тинта.

Пише: Јагош Раичевић, бивши директор ЈП Нуклеарни објекти Србије, доктор електротехничких наука

И важећи закон обавезује државне органе и загађиваче да процене све утицаје градње великог технолошког или рударског комплекса на животну средину.  Уместо да одговори зашто га већ 18 година не спроводи, ресорно Министарство за заштиту животне средине  предлаже нови у којем остају све кључне мане старог, а јавну расправу организује у време празника.

Транспарентно, нема шта. Уочи Нове године Министарство заштите животне средине,(министарка Ирена Вујовић) позвало је на јавну расправу о Нацрту закона о стратешкој процени утицаја на животну средину чији је циљ, наводно, да се наше еколошко законодавство што више усагласи са Директивом ЕУ усвојеном још 2001.

Глупости недостојне чланова Владе Србије

Шта је из те Директиве преведено тачно а шта није, посебно је питање, али је сигурно да је скоро све погрешно и аматерски урађено – први пут 2004, када је усвојен важећи закон. Али, ако је гомила глупости у постојећем пропису резултат рада „оних бивших”, њихова надоградња у Нацрту новог је резултат актуелних власти.

Прва и основна грешка је у томе што је Директива ЕУ преименована у нешто што није, јер је погрешно преведена – слободно би се могла превести као „Развијање одређених планова и програма у складу са потребама заштите животне средине”, а буквално као „Директива о процени утицаја одређених планова и програма на животну средину”. Наш закон из 2004. обавезује све државне органе и загађиваче да процене све утицаје градње великог технолошког или рударског комплекса на животну средину. То би, дакле, требало да важи и за пројекат Јадар Рио Тинта, с тим што се та процена утицаја не односи само на околину Лознице, већ на целу Србију. И – да ли је било? Ни скоро 18 година од доношења закона и почетка радова на пројекту Јадар, не постоји ни прелиминарна оцена утицаја на животну средину. Уместо тога, нуде нам се приче за малу децу – да се процена одлаже „јер се ради о заштићеном патенту”, да се „још увек ради”, да ево само што није и још којекакве глупости недостојне чланова Владе Србије. На крају је отворено речено да се са њом чека да прођу избори. Дакле, уместо да одговори зашто не поступа по важећем закону ресорно министарство би да га „поправља” и замајава и себе и нас нечим што ни само не поштује.

Друга основна грешка је што се у Директиви ЕУ апсолутно нигде не помиње „стратегија”, већ су израз „стратешки” измислили наши законописци. То је озбиљна грешка, тежак прекршај. Као учесник јавне расправе 11. јануара надлежне сам упитао – шта је то „стратешко” у закону – и добио одговор у смислу – ни ми сами нисмо сигурни!

Министарка за заштиту животне средине Ирена Вујовић у небраном гржђу:  изгледа да није у току догађаја око изградње најотровнијег рудника у Србији, али ни око израде законских докумената

Трећа грешка је веома проблематичан концепт развијања „варијантних решења”. Шта за Министарство могу да значе „варијантна решења”? Да ли се разматрају варијације утицаја једног на други екосистем због поја- ве новог загађивача? Израз „разумна алтернативна решења” из Директиве ЕУ писци нашег закона превели су као „разумна варијантна решења”. Суштина је у томе да у ЕУ земље чланице могу да бирају разумне програмске алтернативе, али не и „варијације”, јер оне значе одступања. Да разјасним лексику кад је већ Министарство не разуме: „варијантним решењима” се бави загађивач (на пример Рио Тинто) пре него што закуца на врата Министарства и понуди своју (сада већ чувену и дуго очекивану) Процену утицаја ма животну средину. При томе је за нас потпуно неважно шта су све кували у својој кухињи и које су све „варијанте” разматрали, јер је битно само оно што понуде као крајњи резултат, и то да њихова финална „варијанта” буде потпуно у складу са регулативом која прописује „дозвољена” загађења. А о томе да ли је то решење добро одлучује онај који издаје дозволу за рад, и то само ако оно по свим критеријумима задовољава законом прописане услове. Тачка.

Збрка лоше преведених појмова прави хаос у закону

Министарство за заштиту животне средине има, дакле, задатак једино да прихвати или одбије предлог који јој доставља загађивач. Текст из закона, међутим, даје утисак да се, током израде Извештаја о стратешкој процени утицаја на животну средину, Министарству нуде различите варијанте. Чега? Непоштовања Закона?

Поменута „варијантна решења” једино могу имати везе са, такође идиотском формулацијом Извештаја о безбедности који се налази у једном другом, Закону о заштити животне средине. Тај Извештај, који такође ради загађивач, једини може да разматра „варијантна решења” у смислу подешавања сопствених технолошких процеса у односу на гранична дозвољена испуштања посматраних полутаната у животну средину. Али опет, Министарство за заштиту животне средине прихвата или одбија само једну, и то ону понуђену „варијанту”.

О „варијантама” може да размишља Министарство рударства и енергетике или финансија, и то у случају када наша држава нашим новцем планира рад великог загађивача. Онда се разматрају варијанте, у смислу најоптималнијег решења са становишта улагања и добити итд. Али, све под условом да се загађења у свим случајевима крећу унутар законом прописаних граничних вредности! Нема, дакле, „варијанти” у заштити животне средине – произведено загађење мора бити под контролом и у границама дозвољеног; да не бисмо деци дали да бирају између одласка из земље и канцера који их чекају ако остану.

Четврта грешка односи се на „начело хијерархије и координације”. Пошто ЕУ Директива мора да узме у обзир постојање легитимних екозаконодавстава земаља чланица, мора се узети у обзир хијерархија која се тиче односа регулативе ЕУ и њених земаља чланица. Али, надахнути преписивачи су преписали буквално све из Директиве, па су у начела нашег „стратешког” закона убацили и „хијерархијску структуру”.

Мапа Риотинтових загађења по свету: Амерички Центар за биолошку разноликост објавио је мапе пројеката Рио Тинта, који су оставили тешке еколошке последице у многим крајевима света

У Члану 4 (Начела стратешке процене) у тачки 4 дословно пише: „Начело хијерархије и координације – процену утицаја планова и програма врши се на различитим хијерархијскм нивоима на којима се доносе планови и програми12” Као учесник јавне расправе о Нацрту новог закона, поставио сам питање – на шта се поменута хијерархија односи? И – нисам добио одговор. Логично, јер код нас не постоји хијерархија међу законима, пошто су сви, бар правно гледано, једнаки међу собом. Хијерархија постоји у ЕУ јер је ЕУ законодавство изнад закона земаља чланица. Ако се Србија замисли као ЕУ, а окрузи или општине као земље чланице, онда се може препознати логика преписивача, па и њихове „смернице за израду стратешких процена на нижим хијерархијским нивоима и процене утицаја пројеката на животну средину”. Боже ме сачувај!

Ни писцима закона није било јасно шта су хтели да кажу

Пета грешка је „начело избегавања двоструке процене”. У Директиви ЕУ пише да, ради избегавања „дуплирања” процена, земље чланице морају водити рачуна да се процене могу вршити на различитим хијерархијским нивоима (у смислу целокупне ЕУ одређене групе њених чланица, или појединачне земље чланице). Ако се примени усвојени концепт „стратешке процене” у нашем закону по коме је извршено просто пресликавање где је Србија замишљена као ЕУ а окрузи или општине као земље чланице, онда нам треба армија „стра- тега” да узму у обзир слојевитост наше државне структуре, па ће развој стратешких планова на општинским нивоима морати да узме у обзир исте такве али на нивоу округа. А ови – пошто су на истом нивоу морају прво да се договоре, па тек онда да изађу пред Републику. Још једном, боже ме сачувај!

Постало је јасно да Рио Тинто нема решења против загађивања река, ваздуха и земљишта

Постоји у Нацрту још много „бисера” чије би набрајање потрајало. Издвојио бих, ипак, и „начело интегралности” у коме се помињу „одговарајући секторски и међусекторски програми и планови”. Сектори који се помињу тичу се организације ЕУ односно ЕК, и немају никакве везе са секторима, општинама, окрузима, па ни са ресорним министарством. Шта ће они у нашем закону, не знам. Једно објашњење би могло бити да су комисију која је преписивала Директиву ЕУ плаћали по ауторском табаку. Мислио сам на 2004. За ову садашњу не знам…

На крају овог „упоредног прегледа” између постојећег закона, његовог „извора”, Директиве ЕУ и Нацрта новог закона, могу само да закључим да смо добили купусаријум измешаних „хијерархијских” нивоа процена и „недуплираних” надлежности увезаних у некакву „еколошку мрежу”. Мој утисак је да ни писцима није било јасно шта су хтели да кажу. Где се то комисија која је писала важећи закон и нови нацрт „изгубила у преводу” не знам тачно, али бих се усудио рећи да је то било одмах, на самом почетку.

Код нас постоје релативно јасни закони који се не поштују и не примењују. Можда је срећна околност што је важећи пропис толико нејасан и контрадикторан, да не верујем да има било какве опасности да ће ико и покушати да се лати његове примене.

Хиљаде грађана Србије тражило је одлазак Рио Тинта на протестима широм државе и успели су да из Србије отерају једног од највећих загађивача животне средине на свету

Да није Нацрта новог закона, постојећи би сакупљао прашину и чамио на дну наших приоритета. Али – писци су морали да на светло дана изнесу резултате својих уговора о делу. А када је реч о уговорима о делу, о комисијама и радним групама, треба подвући да оне царују свим нашим законима који се баве заштитом животне средине. Комисије доносе кључне државне одлуке, све остало у законима је подређено уклапању њиховог рада у одлуке које доноси министар. При томе се заборавља да поменуте комисије нису правна лица, и да се, са правне тачке, могу посматрати само као групе грађана, о чему сам изнео своје мишљење на скупу у САНУ посвећеном Рио Тинту у мају 2021.

У Србији не постоји независно регулаторно тело за заштиту животне средине

Комисије које доносе кључне одлуке о нашој животној средини трају око месец дана и после нестају као да никада нису постојале. Иако се често формирају, не постоји методологија по којој раде, те стога ни правила по којима једна група грађана (читај комисија) може усклађивати свој рад према резултатима комисија које су радиле пре њих. Понављам да је ово је врло важно, јер наше законодавство, бар оно које регулише заштиту животне средине, почива на уговорима о делу чланова разних комисија. Зашто нам се све ово дешава?

 Слике ужаса: Невероватна уништења природе и животне средине од стране Рио Тинта у Индонезји

Зато што у Србији не постоји независно регулаторно тело за заштиту животне средине. Пошто неко мора да регулише ову изузетно важну област, ту улогу је преузело Министарство за заштиту животне средине, иако је тиме, као део Владе Србије, у сукобу интереса, пошто само себи мора да предлаже захтеве за издавање дозвола загађивачима, да би затим „крајње објективно и независно” одлучило шта да ради по својим сопственим предлозима.

Да би се маскирала необјективност (и могућност корупције) уведене су као нека врста димне завесе – радне групе или комисије. Оне су представљене као некакав „независни стручни” орган који даје тежину усвојеним предлозима. Али, са правне тачке, ради се о неформалној групи грађана, коју министар бира по својој жељи као „саветодавни орган”.

Комисије су хибридне по више основа: неки од чланова су стручњаци, неки нису; неки од чланова су запослени у ресорном министарству неки нису. Они који нису запослени у Министарству, раде са пуним радним временом у другим институцијама, најчешће по факултетима или институтима, па је питање да ли онда своје уговоре о делу морају да одрађују викендом? На крају – неки чланови комисије су плаћени према уговору о делу док други нису. Заиста јединствени хибрид…

Загађење животне  средине мора да контролише Министарство, а не волонтери
Победила је снажна воља грађана против компаније Рио Тинто коју је подржавала влада Србије

Комисије о којима пишем су у суштини рецидив самоуправног социјализма. Рад у њима може бити леп допунски извор прихода за одабрану групу стручњака, али и прилика за корупцију која се тешко може контролисати. Са друге стране у истој тој влади нека министарства су радила директно за Рио Тинто (о чему је било речи и на скупу у САНУ), што наводи на разна тумачења и размишљања о злоупотребама. Један од примера – на писма које су министарки Зорани Михајловић слали академици, као организатори скупа у САНУ одговори су стизали од Рио Тинта.

На самом крају, загађење животне  средине у Србији мора да контролише ресорно министарство, а не волонтери или еколошке групе које се сваки час проглашавају криминалцима. Ако се квалитет наших живота предаје (или продаје) за неколико уговора о делу малој анонимној групи грађана (комисијама), онда немам никаквих сумњи да ће неке моћне компаније попут Рио Тинта знати како то да искористе.

Нема ни трага транспарентности у еколошком законодавству 
Загађења Рио Тинта су огромна, а не санира их после одласка, остављају пустош

Једна од кључних одредница на којој инсистирају наши закони, па и нови Нацрт је – транспарентност у раду и комуникација са јавношћу. Како то изгледа у пракси види се по томе да је јавна расправа о спорном Нацрту организована у време хришћанских и новогодишњих празника, током католичког и православног Божића, календарске и српске Нове године, од петка, 24. децембра 2021. до понедељка, 14. јануара 2022. Ова срамота се не дешава први пут. И Просторни план просторне намене, који је пољопривредно земљиште прогласио за рударско подручје и омогућио Рио Тинту да купује плодне њиве, такође је био на јавној расправи у време новогодишњих празника. Толико о транспарентности којом се дичи наше еколошко законодавство.

И тренутно важећи пропис и Нацрт новог закона радиле су некакве комисије, или радне групе. Некада су поред хонорара имале и дневнице, јер су законе о животној средини писали по хотелима и летовалиштима. Данас су чини се, спале само на накнаде по уговорима о делу за које кажу да нису велике. У контексту оне народне – колико пара, толико и музике – рекао бих да су исплате по уговорима више него беда. А за животну средину, кога брига.

Извор: НИН

Подели:

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments