Stare Britanske podlosti
- Nije problem što Federer igra u 40-oj, ili Nadal u 35-oj, već je za Britance nenormalno, animalno što Đoković igra u 34. godini života
- Smeta im Đoković, „divlji, animalni“ Balkanac, Srbin, koji nemilosrdno, kao vuk, „rastrže“ već godinama njihove „jaganjce“ i svojom nezabeleženom dominacijom u tenisu ruši sve postavljene rekorde
- Vimbldonski trofej u Đokovićevim rukama je antipod njihovoj želji, to je steg koji najavljuje i poziva na promenu i pobunu, poziv na slobodu, a to njih brine i unezveruje, pretvara ih u zveri. Zato su se ostrvljani toliko ostrvili.
Piše: Jovo Vukelić
Novak Đoković nemilosrdno, kao neki gladni vuk, sa teniskih terena kao gumicom briše i šalje na odmor tenisere za koje britanski „analitačari i stručnjaci“ samouvereno do drskoski kažu, i na minut pre samog meča, kako bi mogli ugroziti Đokovića, pobediti ga i eleminisati, iako su igrači druge klase. Međutim, kako sam meč ubrzo dokaže besmislenost njihovih teza ne preostaje im ništa drugo nego da Đokoviću podmeću nove klipove gde god stignu.
Tako je glavni voditelj programa, na Vimbldonu, inače radio reporter Džon Inverdal (John Inverdale) očajan i zloban što je još jedan teniser, amerikanac D. Kudla, oduvan sa terena sa 3:0 u setovima – napravio presedan pitajući drsko Đokovića, posle meča pred punim stadionom, „kako on i dalje u 34 godini ima taj animalni motiv, želju da pobeđuje, kako mu nije dosta uspeha kad je skoro sve već osvojio što se osvojiti može… Odakle mu taj tako snažan poriv za pobedom koji je i sada ispoljio? I dokle će to da traje?“
Đoković je na ovu provokaciju mirno i sažeto odgovorio: „ ponikao sam u takvoj sredini i takvoj porodici kojoj je glavni motiv bio pobeda, postizanje uspeha, odrastao sam u teška vremena u zemlji Srbiji, koja je bila u ratu i nikada opcija za mene nije bilo odustajanje, već pobeda. To je ojačalo moj karakter. Smatram da je cilj svakog normalnog sportiste da se bori i pobedi! Uz to, dugo sam vremena boravio u planini, gde žive vukovi, imam tu vučiju energiju pa je i to uticalo na moju jaku motivaciju za pobedom i trijumfom. I ne šalim se!“.
Tako je propao, sve sa osmehom, ovaj podli pokušaj neotesanog britanskog voditelja Inverdala da se Đokovićeva borbenost, požrtvovanje i ogromni uspeh prikaže kao nenormalni, životinjski „animalni“.
To bi trebalo da znači, po voditeljevoj predstavi, da Đokovićevo ponašanje, pa i samo igranje nije normalno, on bi trebalo da završi karijeru, jer njegov ratnički duh je nezdrav, bolestan, animalni… Odnosno, trebalo bi da sam Đoković odustane od daljeg igranja, da se samopenzioniše, pošto je dokazano da ga nijedan igrač u sportskom nadmetanju ne može još uvek „penzionisati“. Toga li su se dosetili Englezi?!
Sada se logično očekuje da isti voditelj pita i Rodžera Federera koji su njegovi animalni motivi da igra u 40-oj godini, zar mu nije dosta uspeha i osvojenih trofeja, dokle će to da traje? Ili, ako su „animalni“ motivi jednog tridesetčetvorogodišnjaka, onda bi motivi četrdesetogodišnjaka, u sledu takve „logike“ trebalo da budu barem „monstruozni“.
Isto bi se moglo očekivati da se slično pitanje postavi i Rafaelu Nadalu, 35-godišnjem španskom asu, zašto još igra? I kada će završiti sportsku karijeru kad je već skoro sve osvojio u sportu kojim se bavi.
Ali, naravno to se nikada neće desiti. Nikada jedan britanski novinar ili stručnjak za tenis, ili neki zapadni, američki, francuski, nemački ili španski novinar neće i ne sme postaviti ni slično pitanje Federeru ili Nadalu, protežiranim sportistima koji imaju svu naklonost javnosti, medija i teniskih organizacija.
Nadal i Federer njima ne smetaju, naprotiv oni im trebaju.
Smeta im Đoković, „divlji, animalni“ Balkanac, Srbin, koji nemilosrdno, kao vuk, „rastrže“ već godinama njihove „jaganjce“ i svojom nezabeleženom dominacijom u sportu ruši sve postavljene rekorde.
Umesto da mu se dive, da ga hvale, da ga veličaju kao što čine prema drugim najvećim sportistima u svetu, oni Đokovića žele da satanizuju, da ga ljubitelji sporta i tenisa zamrze.
A pride, a izgleda da je to osnovno, Đoković odbija da se povinuje kontroli, saradnji, kooperativnosti sa sivom eminencijom neoglobalista, jakih multinacionalnih kompanija, centrima moći i željama ljudi sa komandnog mosta sporta, novca, politike i sveukupne svetske neoliberalne moći, jer, je reč o istim ljudima, ili istim organizacijama koje dominiraju svim poljima u kojima cirkuliše novac…
Zato ga treba omalovažiti, kompromitovati, isprljati njegove motive, ambicije i želje, ili ih bar dovesti u pitanje.
Niko to bolje ne ume da radi od podmuklih i pakosnih Britanaca čija je neotesanost, kao u ovom slučaju bez premca i konkurencije. I po toj praktičnoj i sveopštoj podlosti prepoznati su Britanci u celom svetu.
Englezi Srbima ne mogu da oproste mnogo štošta. Od formiranja Jugoslavije, do tvrdoglavosti da se odupru uništenju. Stotinu godina Srbi nikako da prihvate sudbinu koju im je engleska imperijalistička politika namenila – da jednostavno budu uništeni, da nestanu.
A posebno ih nervira kad neko naglašenih srpskih atributa, srpskog identiteta osvoji najviši trofej u tenisu koji bi po naumu organizatora i donatora trebalo da pripada snobovima, miljenicima više kaste odumiruće britanske aristokratije, ili onima koji se duboko klanjaju pred engleskim uticajem i moći priznajući tako supremat, prihvatajući volju gospodara.
Vimbldonski trofej u Đokovićevim rukama je antipod njihovoj želji, to je steg koji najavljuje i poziva na promenu i pobunu, poziv na slobodu, a to njih brine i unezveruje, pretvara u zveri. Zato su se ostrvljani toliko ostrvili.