Албанци прете да постану најбројнији народ на Балкану, а то је претња и за велике у Европи

КОСОВО ЈЕ ПРВИ ОЗБИЉНИ СТЕПЕНИК СА КОЈЕГ ЋЕ ВЕЛИКА АЛБАНИЈА КРОЧИТИ НА НОВЕ СТЕПЕНИКЕ
  • Откад нам је Америка отела све, српска позиција за „преговарачким столом“ живи само у функцији легитимизовања освајања и окупације и зато Срби немају шта корисно да траже и раде у тзв. разговорима
  • Поколењима је требало да оставимо државу, територију, ресурсе, културно, историјско наслеђе, становништво, итд. у сопственом правном поретку и решено албанско питање. И, наравно, решено српско национално питање. Ако им све то не можемо оставити, врхунац лицемерства је капитулацију и предају територије оправдавати „бригом о поколењима“
  • Ако су нама отели територију са намером да нам затру културу, идентитет и својство, а нисмо били способни да се одбранимо, неком поколењу ће, можда, поћи за руком да ретроактивно то учини. То је ваљда историји толико својствено и уобичајено да ништа у томе Срби не би патентирали…
  • Сламањем македонског, српског и црногорског суверенитета завршена је последња етапа у стварању припремне фазе зидања Велике Албаније. Сада гледамо стварање језгра те државе с отимањем свих оних територија које формално још увек нису део великоалбанске територијалне целине
  • Американци су данас архитекте и грубих и финих радова на Балкану, али није потпуно извесно да ли амерички интереси рачунају на стварање јаког албанског фактора као будућих лојалних савезника, или их сматрају својом колонијом. Вероватније је да из случајева са Ал Каидом и ISIS-ом нису извукли ваљане поуке, па да и Велику Албанију сматрају својом колонијом
  • Косово и Метохија и тзв. југ Србије данас су у финишу процеса када говоримо о отимању и окупацији. „Решавање тог проблема“ вероватно ће бити Вучићев допринос пројекту Велике Албаније

Пише: Славко ЖИВАНОВ

ОСТАВИМО ли овде Вучића по страни, и његове препариране, политикантске фантазмагорије, нагласићемо шта дијалог јесте.

Дијалог је разговор, а разговор је мудрост. То није пука размена речи, већ макар делимично одрицање од себичних интереса. Дијалог је равноправан и добровољан, процес саздан од могућности и случајности у којем се тражи истина. У њему исход унапред није познат, а једино су утврђена правила игре која јамче равноправност и поштене околности за учеснике.

Кроз дијалог (разговор) критички се брусе сопствени и уважавају ставови саговорника, руши предрасуда да је било чије мишљење апсолутно.

Разговори треба да буду нужни не само због тога што нико сам себи није суштински довољан, већ што је у самовању спознајно ограничен. Разговором се гради онакав пут који није могао бити виђен док разговора није било. У дијалогу нема такмичења, а камоли лукавстава и смицалица. Дијалогом су све стране које у њему учествују – задовољне и употпуњене.

Можемо ли сада, у овако датим околностима да видимо „дијалог“ о коме говори Вучић било да је реч о дебати у српском друштву, или о преговорима са иностраном силом и Албанцима. Наравно да не.

Никаквог дијалога у овом, али и у многим другим случајевима, не може бити јер ова власт не негује разговор, већ насиље. А насиље влада и ван домета Вучићеве власти јер је тзв. међународна заједница за Србију предвидела трпну улогу извршитеља наређења, а не конструктивну улогу у грађењу решења.

Такорећи сви, сем неколицине часних, родољубивих и пре свега слободарских појединаца и у Србији, а и ван ње, не увиђају да Србија има било какво право на сопствене интересе, право и правду, па и слободу. Мало је оних који су схватили да Србија, у најгорем случају, није учинила ништа више неправде и насиља од неких других који су их чинили и многоструко више, па за то никада и никоме неће положити ни делимичан, ни минималан рачун.

Одавно се закономерно и „природно“ од Србије наплаћује целокупан цех, јер је остала у кафани, пијана и мамурна, док су њени саучесници у бурној епизоди ухватили маглу пре него што је донесен рачун. Србија је већ дуго на брисаном простору предвиђеном за губитника у рату и дуго је у поступку наплате ратних репарација по апсурдном кључу – наплаћују нам штету коју су направили.

Осуђена због „злочина“ јер је бранила суверенитет и сопствени Устав, од Србије се очекује да се помири са судбином и испуњава налоге Америке, Енглеске, Немачке и других из тог пакта, и да нема право ни на шта од онога што други тумаче као основ потраживања од ње. И ако буде послушна и добра, апортира без грешке и брзо, можда ће коначно цивилизовани и демократски Запад опростити Србији што ју је толико тукао…

Стога, није овде реч о разговору односно дијалогу, него је реч о догми, прерушеној и камуфлираној, о лукаво маскираном злу. Зато је Вучићев позив на „дијалог“ позив на гиљотину коју он, у својој политикантској первертираности, сматра светковином. И још је то кукавички бег од одговорности, и замајавање јавности, и квазипатриотско бусање с лажним хуманистичким и футуристичким шкартпаролама. Све је то помало, али је најпре, готово целином својом, увод у свршен велеиздајнички акт.

Током дугог историјског периода, а све до пре најмање деценију, Срби су имали државни, општи и национални интерес да преговарају са Албанцима не би ли осигурали било какво поштовање историјског права, територијалног интегритета и државног суверенитета. О чему год да је реч: о аутономијама, федерацији, конфедерацији, па чак и договорном разграничењу које би подразумевало поделу и екстериторијалност за културно, историјско и верско благо, са подразумевајућом праведном сукцесијом – Срби су имали интерес за преговоре.

Откад нам је Америка отела све, српска позиција за „преговарачким столом“ живи само у функцији легитимизовања освајања и окупације и зато Срби немају шта корисно да траже и раде у тзв. разговорима. Поколењима је требало да оставимо државу, територију, ресурсе, културно, историјско наслеђе, становништво, итд. у сопственом правном поретку и решено албанско питање. И, наравно, решено српско национално питање. Ако им све то не можемо оставити, врхунац лицемерства је капитулацију и предају територије оправдавати „бригом о поколењима“.

Ако су нама отели територију са намером да нам затру културу, идентитет и својство, а нисмо били способни да се одбранимо, неком поколењу ће, можда, поћи за руком да ретроактивно то учини. То је ваљда историји толико својствено и уобичајено да ништа у томе Срби не би патентирали…

Албански Балкан: Нова подела карата или наставак одавно започетих радова

Сламањем македонског, српског и црногорског суверенитета завршена је последња етапа у стварању припремне фазе зидања Велике Албаније. Сада гледамо стварање језгра те државе с отимањем свих оних територија које формално још увек нису део великоалбанске територијалне целине. Реч је о агресивној и милитантној аспирацији ка околним територијама која се храни енергијом албанске демографске експлозије.

Ширење Велике Албаније данас израња из биолошког, демографског закона и на тај изазов ниједно угрожено модерно, демократско друштво нити правна држава немају ефикасан одговор.

Улога Америке у овом послу није потпуно јасна, али је недвосмислена. Американци су данас архитекте и грубих и финих радова на Балкану, али није потпуно извесно да ли амерички интереси рачунају на стварање јаког албанског фактора као будућих лојалних савезника, или их сматрају својом колонијом. Вероватније је да из случајева са Ал Каидом и ISIS-ом нису извукли ваљане поуке, па да томе последично и Велику Албанију сматрају својом колонијом што ће, барем неко време и бити, док се она не успостави, а њени непријатељи не покоре и упокоје.

Албанцима су за покоравање непријатеља потребни јаки савезници, а кад се то догоди, требало би да се зна да они свој суверенитет неће никоме добровољно предати, па чак и ако претња има Шесту флоту. Друкчијег је кова то племе.

Kосово и Метохија и тзв. југ Србије данас су у финишу процеса када говоримо о отимању и окупацији. „Решавање тог проблема“ вероватно ће бити Вучићев допринос пројекту Велике Албаније. (Милошевић је разбио српски хабитус и позвао на бесплатно комадање српског простора, Коштуница је предао Црну Гору, а Тадић гурнуо Космет на једносмеран одлазећи колосек). Вучићу је остављено да Србију дотуче. Додуше, имао је Вучић прегршт „ситнијих” апоена којима је частио САД/Албанце, од Бриселског споразума до позивног броја, од имовине до повлачења српских институција. Вучић је толико предано затирао остатке српске државе на том простору да више не постоји никаква баријера албанској најезди, односно не постоји могућност да се барем за неко време заустави ширење тог малигног ткива. Не само албанског, него и америчког.

Можда чак примарно америчког јер суштинска, супстанцијална српска грешка у перцепцији спора који је српска власт имала са народима у окружењу током спорова деведесетих година, јесте у томе да су сви ти народи региона били лаки пукови америчких (империјалистичких и неоколонијалистичких) оружаних снага, најамна војска невелике вредности.

Ни данас Срби немају ту привилегију да се евентуално успротиве само великоалбанцима него би требало успротивити се Америци која на Балкану, у 21. веку има своје најамнике који носе црвену заставу са црном двоглавом рашчереченом птичурином испод које се налази плава правоугаона подлога са педесет белих звездица и неколико црвенобелих линија…

Из туробне историје српско-албанских односа, без генерализовања и клишеизирања, требало би да препознамо респектабилне закономерности.

Почев од преотомаског периода наовамо, Срби (не убрајајући црногорске Србе) нису имали ни мање ни више проблема са Албанцима од неких суседних различитих народа међусобно диљем планете. Црногорски Срби пак, имали су похвалнију симбиозу са овим народом и ту се отишло корак даље од добросуседских односа. Дошло се и до њиховог мешања, па су данас крајње спорна тврђења да албанско племство и црногорска племена нису и крвно измешана. Поменимо само племе Кучи или Скендербега као примере…

Отоманским освајањем, и нарочито опадањем моћи турске царевине, а особито утврђивањем Призренске лиге и накнадном окупацијом од стране Италије, међу Албанцима се учврстила, искристалисала и цементирала једна патолошка тековина – да уз јаке савезнике, свеједно мухамеданце или хришћане, Албанци могу сопственом лојалношћу империјалистима, обезбедити личне привилегије, богатство и моћ. Могу обезбедити плен који сами не би могли да отму, али им може припасти ако га зараде тако што обезбеђују и остварују интересе империјалиста.

И данас видимо управо такву матрицу у којој на Балкану једна од највећих сила данашњице, Америка, остварује своје интересе уз један више него њој лојалан народ који своје услуге наплаћује од треће стране – Србије. Стране која не може бити савезник интересима САД.

Избор Американаца да Албанци буду њихови извођачи радова јесте сасвим природан и логичан. Довољно су примитивни, бескрупулозни и агресивни, несловенског порекла, с дистанцом, довољно удаљени од комшија да им без дилеме и с одушевљењем могу упасти на посед да отму и убију. С вековном тежњом да се прошире и да поробе. Довољно далеко и од Европе, а особито Русије. Али, једној експанзионистичкој демографској сили ништа политичко не може се испречити на путу, те је после фазе у којој Албанци служе интересима Америке сасвим логично отпочињање фазе у којој се кроз капитализацију државног суверенитета остварује и албанска национална држава на територији других држава.

Америчка спољна политика је дакле, на крају 20. и почетком 21. века, на Балкану, ушла у фазу стварања великоалбанске државне творевине и из свог рачуна распирује ватру која тиња из никада финишираног Источног питања. Било да је реч о привилегијама које су добијали од Турака, или касније Немаца, Италијана, па и подршком Француза, вршена је неправда над Србијом, може бити и равнотежа јер су Срби својом снагом успели да се одбране и да се заштите пред најездом мањебројнијег агресивног народа који је имао јаку подршку тадашњих сила. Међутим, данас Албанци прете да постану најбројнији народ на Балкану и та претња колико се односи на друге народе у окружењу, односи се и на све народе у Европи, па и оне велике.

За такво, настајуће стање ефикасне противмере, након стварања Велике Албаније, неће бити јер демократије не могу имати ефикасан инструмент против демографске колонизације и албанске постепене политичке и територијалне пролиферације.

Улога Вучића?

Косово је заправо први озбиљан степеник са којег Велика Албанија мора да крочи на неке друге и даље степенике. Без Косова као заокружене албанске државе Велика Албанија се не може пружити дубље у Србију, Црну Гору, Македонију и Грчку.

Без Косова као интегрисаног елемента на Балкану и без добросуседских односа не могу се успешно проширивати демографске границе, не може се множеће становништво усељавати у околне државе и не може се, на концу, дограђивати структура једне мега-државе. Не исплати се, међутим, ни предуго чекање да рођена држава Косово стекне пун капацитет и припадајући потенцијал и због тога силе које су створиле ту псеудодржаву сада јој стварају савезнике међу „суседима“.

A суседи нису нико други него родитељи којима је отето дете, јањичар, којег би требало сада, последњи пут, да охрабре да што брже и без отпора савлада нове адете који ће му намаћи и нужност да за коју годину похара родитеље.

Није дакле довољно то што је Србији отета територија, историја, суверенитет, културно благо, економски и привредни ресурси, него се од Србије тражи да алали отимање и помогне отимачима да још више ојачају. Две протекле деценије сведоче да у Србији није тешко створити власт која је на овакву работу спремна. Али, ниједна власт, до ове, није била спремна на оволику понизност и сервилност. Због тога ни Америка, а ни Албанци не би требало да забораве Александра Вучића, или човека који се тако зове, као ни његов допринос за њихову ствар. Не би требало то да учине ни Срби, али сумњам.

Памћење и памет ових последњих сувише је кратко и плитко да би угрожавало Вучића. Тешко је зато направити суштинску разлику између америчких најамника Албанаца и овдашње власти коју предводи и отелотворује Вучић. У комаду који режира исто лице улоге су, наравно, подељене различитим глумцима. А споредни ликови у том комаду само треба да створе потпунију атмосферу за главне глумце, радњу и режију.

То је заправо Вучићева улога па и биће онога што он зове „дијалогом“.

Напомена: Исправно би било Арбанасе звати правим именом – Арбанаси и изведеним придевом – арбанашки. Термини „Албанци“ и „албански“ коришћени су јер аутор сматра да су дуго у употреби и да би инсистирање на терминолошкој исправности створило могућност за терминолошку конфузију. У овом тексту, када помиње придев „албански“, аутор подразумева придев „арбанашки“, а кад пише о Албанцима подразумева се да је реч о Арбанасима.

Објављено на сајту Факти 24.8.2017. (http://fakti.rs/srpski-duh/albanci-prete-da-postanu-najbrojniji-narod-na-balkanu-a-to-je-pretnja-i-za-velike)

 

Related posts

Европи стиже дуга и хладна зима, али не само из Русије

Prenosimo

Вучић драми о шиптарским таксама, а шиптарску војску је заборавио

Јово

Ако је Србија спала на то да Ковић брани КиМ, бојим се да ће бити изгубљена и Шумадија  

Prenosimo