NATO, Politika, Srbija, Srbija i EU

Stabilokratija, malo morgen

Neizvodljivo je da neka balkanska država sprovodi mere koje NATO vidi kao interesno narušavajuće. Dakle, stabilokratija nije proces direktnog obezbeđivanja političke i bezbednosne stabilnosti, već indirektni proces autolegitizovanja neoimperijalističkih poduhvata, manevara, procesa i funkcija. Ona je neposredni potez mešanja u unutrašnje stvari države koja bi trebalo da bude suverena, sa ciljem da se zaštiti vladajuća garnitura u državi koja služi interesima imperijalista

Piše: Slavko Živanov

Praksa Haškog tribunala rušila je konzistentnost argumentacije haških apologeta, zagovornika nužnosti da se svi ratni zločinci, na toj instanci ekskluzorno, sudare s pravdom. Taj pravosudni surogat, kvazisud razmetljivo je gradio sisteme dvostrukih standarda, nepomirljivih aršina, nedoslednosti i nedostojnosti koji su, sveukupno, gazili elementarnu ljudsku inteligenciju, nauku, ljudskost i dostojanstvo. Nije to bio sud pravde, nego linč nad poraženom stranom koja je, razume se, zbog ratnih zločina trebalo da odgovara za učinjena nepočinstva. Ali, za nju je predviđena i uloga dežurnog krivca i žrtvenog jarca i za zločine pobednika koji su joj podmetnuti. Bila je to majušna nelagodnost koju su fanovi Haškog tribunala lepo podnosili, ali su šapatom rezignirano kukali da im Hag nikako ne pomaže time što dokazane zločince oslobađa krivice, a nedokazane osuđuje, koristeći predominantni etnički kriterijum i uslov u utvrđivanju “istine”. Time je pravda nivelisana u skladu sa činjenicom na čijoj su strani bili “zločinci”, a na čijoj “žrtve”… Prolazili su dani, posao sa Hagom je smandrljan, velike sile su osvojile šta su htele, a čitavo nedelo, praksa, učinci i posledice rada Tribunala ostali su na milost i nemilost stručnoj javnosti, istoriji i retkim zverkama sadašnjice kojima je istina bliža od svega drugog.

Slično, ali komplikovanije, događa se opet, u drukčijoj formi, ali iste suštine. Danas najuticajnije države zapadne demokratije koje u svojim društvima uglavnom neguju demokratske vrednosti, otvoreno podržavaju antidemokratske režime drugih država, tobože, u cilju stabilnosti. Taj proces, nazvan “stabilokratijom”, primenjuje se u određenim slučajevima i retkim prilikama. I ne treba da naglašavamo da je Srbija imala osobitu “sreću” da je sve pogano, pa i ovo, ne mimoiđe. Uprošćeno govoreći, reč je o podršci uticajnih zapadnih sila koju dobija establišment nemoćne države uprkos tome što je nedemokratski, što neguje autoritarnost nauštrb pluralizma, pravne države i vladavine prava. Čak i tako antidemokratski i civilizacijski retrogradan, podržan je od strane navodno boljih, a svakako uticajnih, jer obezbeđuje dovoljan nivo stabilnosti regiona što je, takođe navodno, tim moćnim državama top prioritet.

Možda zapadnim demokratijama, a pre će biti velikim silama više odgovara stabilnost od nedemokratske vladavine i nedemokratskog režima u nekim trećim državama u kojima ne žive ni Amerikanci, ni Englezi, ni Nemci ni Francuzi, već neki neandertalci, Srbi ili Bušmani. Možda se neko tamo i nada da se iz antidemokratske prakse rađa kakvo vrlinsko društvo, ali da li zaista na to računaju kreatori ovog procesa? Koliko procenata glasača ovo treba da posmatra sa velike daljine i s nekritičkom distancom, da bi eksperiment uspeo? A koliko procenata birača je spremno da priđe bliže, i prepozna obrise mnogo perfidnije i monstruoznije rabote?

Da ovaj region, kao i mnoštvo drugih u svetu, velike sile ne zanima zbog manje-više metafizičke stabilnosti, već zbog merljivih, empirijskih i visokoprofitabilnih materijalnih interesa, jasno je kao dan. Da su velike sile i u ovom regionu prvorazredno zainteresovane strane, a ne puki dobronamerni posmatrač ili dobri Samarićanin ne treba osobito dokazivati. Da je drukčije od onoga kako jeste, možda bi im priča sa stabilokratijom i prošla, ali ta njihova stabilokratija jeste u direktnoj, upravosrazmernoj vezi sa ostvarivanjem njihovih značajnih interesa. Znajući to, ne bi trebalo da budemo slepi kod očiju. Rešavanje statusa Kosova, pritiskanje Srbije da prihvati politiku svršenog čina u odricanju sopstvene teritorije, hipnotisanje stanovništva i priprema terena za NATO okupaciju celog Balkana, otimanje prirodnih i drugih ekonomskih resursa, borba protiv Rusije, samo su deo važne agende velikih sila Zapada. Ostvarivanje te agende, sa stanovišta Amerike i Engleske je bezobzirno, i po svaku cenu. A podržavanje jednog divljačkog antidemokratskog režima, koji im, što je veoma važno, sve to i obezbeđuje, nije ni preskupo ni teško, čak ni nelagodno. Osobito, treba i to reći, ako se ne vidi ko bi drugi, domicilni, servilni Vučićev konkurent sve to mogao efikasnije da im liferuje, a da istovremeno poseduje i biračku podršku.

Objašnjavajući sve to stabilokratijom, anglosaksonski okupatori svim svojim fanovima i fanatičnim pristalicima, nude kakav-takav odgovor, anesteziju i tobož opravdanje za to što oni, njihovi mentori, gospodari i idoli podržavaju trenutno njihove neprijatelje. Trenutno, ta je podrška mnogo snažnija od one koja bi trebalo da obasja verne pristalice NATO-integracija, jer od NATO-fanatika danas u Srbiji nema mnogo koristi za Zapad. Nevolja je strašna u tome što nijedna srpska vlast već dve decenije ne vodi računa o državnom, nacionalnom i opštem interesu, već se izlomi služeći zapadnim interesima. A danas tim zapadnim interesima voljne su da služe i vlast i opozicija.

Istovremeno, zakrivanje iza potrebe da regioni i države ostanu stabilni, da se ne uvedu u rizična, politički i bezbednosno, trusna gibanja zgodno se transformiše u opravdanje i pred sopstvenim kritičkim javnim mnjenjem.

S druge strane, cinici bi mogli da se zapitaju šta ili ko, kad, gde i kako ugrožava ovoj region. Šta to nama preti? Čak i letimice pogledano vidi se da istinske ozbiljne pretnje nema i da je čitav fenomen sačinjen od medijske dimne zavese čiji je jedini smisao postojanja u tome da iskonstruiše pretnju, lažnu. I vrapci na grani mogli bi da znaju da NATO toliko čvrsto drži ovaj region pod kontrolom da su ih verovatno i same nesretne prebrojali i prate im kretanje avaksima kad živahno preleću od krošnje do krošnje. Nema na Balkanu više ni jedne jedine zemlje koja ima privigiju da samostalno odlučuje. Za sve se pita NATO, čak i o stvarima koje ga ne dotiču neposredno. Neizvodljivo je da neka balkanska država sprovodi mere koje NATO vidi kao interesno narušavajuće. Dakle, stabilokratija nije proces direktnog obezbeđivanja političke i bezbednosne stabilnosti, već indirektni proces autolegitizovanja neoimperijalističkih poduhvata, manevara, procesa i funkcija. Ona je neposredni potez mešanja u unutrašnje stvari države koja bi trebalo da bude suverena, sa ciljem da se zaštiti vladajuća garnitura u državi koja služi interesima imperijalista, odnosno stabilokrata, a ne služi nacionalnim, opštim i državnim interesima države u kojoj vrši vlast.

Drukčije rečeno o stabilokratiji bismo mogli da govorimo i kao o još jednom bizarnom eufemizmu u monstruoznoj praksi anglosaksonskog porobljavanja sveta krajem 20. i početkom 21. veka. Pojmovi o “kolateralnoj šteti” i “Milosrdnom anđelu” poznati su u Srbiji, međutim malo ko je analizirao i pojam “globalizacija” koji se toliko često, neoprezno i pogrešno upotrebljava kako bi se označio proces koji je ništa drugo do pokušaj osvajanja i porobljavanja. Trebalo bi, u procesu istinske globalizacije, da svi budu ravnopravni i jednaki, i oni koji su uslovno rečeno već globalizovani, a i oni koji tek dolaze u to društvo. A jesu li? Pritiskaju li ovi globalisti nas i takoreći ceo svet da budemo njima jednaki i ravnopravni ili da nama gospodare i komanduju? Traže li od nas da budemo u istoj meri suvereni kao i oni, ili nam oduzimaju pravo na unutrašnja pitanja, čak i ona toliko suštastvena kao što su pitanja nacionalne ekonomije, vojske, granice, upravljanja državom, bezbednosnim, ekonomskim, socijalnim i po važnosti sličnim resursima?!

Zapravo, anglosaksonski neoimperijalistički talas – vojni, diplomatski i ekonomski nekada prati (nekada mu prethodi) složeni specijalni rat protiv država-žrtava. Deo tog specijalnog rata sadržan je i u kapsuliranju definicija i učitavanju drukčijeg značenja prakse koju sprovode. Čine jedno, a tvrde da je to što rade nešto savim drugo. Monstruozne akcije protiv država i naroda anglosaksonci pakuju u lako svarljive kapsule lepših i prijatnijih boja i ukusa i tako začinjene transportuju do cilja – do srca suverenih država koje zapravo porobljavaju.

A ako je o stabilnosti reč, onda možemo da govorimo samo o postojanosti bezobzirnih interesa, u prvom redu, SAD i Engleske, koji su, po pravilu, u suprotnosti sa interesima država i naroda koje ove dve sile imaju na nišanu. Njihovi interesi zaista jesu stabilni.